Ni posle šest meseci od usvajanja odluke o novom načinu izbora pokrajinskih poslanika, na dnevni red Skupštine Vojvodine još nije stigao akt o izmenama i dopunama te odluke.
A trebalo je, štaviše – morao je. Kad je već onomad, u junu, bez ikakvog protivljenja prošla prilično falična odluka; najblaže rečeno.
Ako je u međuvremenu na to ne budu naterale okolnosti, Skupština bi to – da upristoji svoju odluku, naime – morala da uradi makar da bi pokazala/dokazala da joj je iole stalo do sopstvenog digniteta.
Jer, odluka kojom se u Vojvodinu prvi put za 22 godine njenog višestranačja uvodi čist proporcionalni sistem, zahvaljujući toj faličnosti potpuno ignoriše položaj tačno polovine poslanika aktuelnog saziva vojvođanske skupštine.
Ovo istraživanje je pokazalo da taj propust nisu uočili ni oni koji su pisali odluku, ni oni koji su je predložili; u predloženoj odluci, takođe, baš ništa sporno nisu videli ni poslanici koji su njeno usvajanje podržali, niti oni koji se usvajanju protivili
Nije poznat broj poslanika koji su u međuvremenu uočili propust, a ima ih, ali je činjenica da do danas nije niko reagovao, makar i za zakašnjenje, u vidu pokretanja inicijative za doterivanje akta.
Postoji, dakako, i mogućnost da uopšte nije u pitanju previd, ali takvo razmišljanje neminovno vodi u otvoranje pitanja motiva za takvo postupanje. A to bi sve skupa dobrano nadišlo problem notornog skupštinskog amaterizma.
Šta je, dakle, sporno u toj odluci?
Kada je Skupština 6. juna ove godine usvojila Pokrajinsku skupštinsku odluku o izboru poslanika u Skupštinu AP Vojvodini, u medijima je uglavnom akcenat stavljen na to kako je ta inicijativa poslanika LSV isterala na čistac poljuljane međustranačke odnose unutar vojvođanske vladajuće koalicije. U redu, nije da nije, tim pre jer je iza te odluke, uz poslanike LSV, stala kompletna opozicija, dok su Ligini koalicioni partneri, DS i SVM ostali na drugoj strani.
I ne bi bilo ničeg spornog u tome što je promenu izbornog sistema izglasao skupštinski saziv koji je na izborima 2012. godine izabran po drugom izbornom sistemu – dešava se to, naime – e da je usvojena odluka napisano valjano.
Podsećanja radi, polovina poslanika aktuelnog saziva izabrana je po većinskom, a druga polovina po proporcionalnom izbornom sistemu. Saziv je konstituisan 22. juna 2012. godine i trebalo bi da traje četiri godine, odnosno do maja-juna 2016. godine.
Dve godine pre toga, juna 2014, Skupština, međutim, odlučuje da se vojvođanski poslanici ubuduće biraju po čistom proporcionalnom sistemu, donoseći odluku kojom se, pored ostalog, derogiraju dotadašnje odluke ključne za održavanje izbora – odluka o izboru poslanika, odnosno odluka o izbornim jedinicama – po kojima su, prirodno, izabrani isti ti poslanici koji su glasali za novu odluku.
Tako napisana odluka hrabro je zašla u zonu nadprirodnog, s izgleda „utemeljenom“ vizijom o tome da u naredne dve godine nijednom poslaniku izabranom po većinskom sistemu – neće prestati mandat.
Problem je, dakle, u tome što je, mimo uobičajene prakse, u prelaznim i završnim odredbama PSO o izboru poslanika u Skupštini AP Vojvodine izostala napomena da će se „(n)ova odluka primenjivati od narednih izbora za Skupštinu AP Vojvodine“.
Samo s takvom formulacijom, a bez izričitog derogiranja ranjih izbornih odluka, postojalo bi rešenje za slučaj da do narednih izbora dođe do prestanka mandata „većinskom“ poslaniku po bilo kom osnovu – jednom od sedam navedenih u članu 53. PSO o izboru poslanika u Skupštinu AP Vojvodine.
Među razlozima za prestanak mandata jesu ostavka i prelazak na funkciju koja je nespojiva s poslaničkom (čemu takođe mora da prethodi ostavka, ali dobro).
Da nešto razjasnimo: ostavke „većinskih“ poslanika u Skupštini Vojvodini nisu ništa neuobičajeno – s tim se ovaj saziv već suočavao, baš koliko i raniji sazivi, uostalom. Evo, zbog trojice većinskih poslanika koji su optirali za zadržavanje drugih funkcija (funkcije gradonačelnika, odnosno predsednika opštine), predsednik Skupštine Vojvodine bio je prinuđen da krajem 2012. raspiše dopunske izbore u tri izborne jedinice.
U prethodnom sazivu, recimo, mandat je bio prestao sedmorici poslanika – jednom zbog smrti, šestorici zbog ostavke/prelaska na druge funkcije. Dopunski izbori održani su, međutim, samo u jednoj izbornoj jedinici: raspisivanja izbora u preostalih šest smatralo se nesvrsishodnim, budući da je u narednih nekoliko meseci trebalo da budu održani izbori za novi saziv Skupštine.
Uglavnom, svim dosadašnjim slučajevima prestanka mandata većinskog poslanika jedna stvar je bila zajednička: postojao je pravni osnov za popunu skupštinskog saziva. Da li je i dolazilo do popunjavanja, to je drugo pitanje.
Za pak eventualno buduće slučajeve, rešenje, rekosmo, u važećem propisu – ne postoji. Skupštinska odluka o izboru poslanika iz 2014. je jednostavno otpisala mogućnost da bi do narednih izbora neko od „većinaca“ mogao da podnese ostavku. Ili da do tada Skupština bude prinuđena da iz drugog razloga konstatuje prestanak mandata.
A upravo jedan takav slučaj je u najavi.
Sećate li se poslanika Zorana Tanaskovića koji je iz DS prešao u Vulinov Pokret socijalista?
Taj advokat iz Plandišta otkrio je medijima nakon transfera u PS da je položio stručni notarski ispit i da čeka da bude raspisan konkurs za prijem novih javnih beležnika. Spekulisalo se da je upravo notarska služba bila Tanaskovićeva cena za napuštanje DS.
(preuzeto sa blic.rs)
Prema informacijama koje je Javnobeležnička komora dostavila ovom blogu, novi konkurs bi trebalo da bude raspisan tokom ovog meseca. Da li će se Tanasković prijaviti baš na taj konkurs, te da li uopšte planira da prelazi u notare, ostalo je nepoznato budući da je u više navrata izbegavao razgovor za ovaj blog.
Ipak, ukoliko odluči da se prijavi, na ovaj ili neki naredni konkurs, i bude postao javnih beležnik u opštini Plandište (koja sada nema javnog beležnika, baš zgodno), morao bi da se odrekne funkcije poslanika u Skupštini Vojvodine.
Naime, prema stavu Ministarstva pravde, koje je dostavljeno ovom blogu…
Zakonom o javnom beležništvu, konkretno Članom 56 definisana je zabrana političke aktivnosti beležnika odnosno, citiramo: Javni beležnik ne sme biti član organa političke stranke, niti finansirati političku stranku, koaliciju ili kandidata na izborima.
Ukoliko, dakle, Tanasković dobije licencu javnog beležnika, Skupština Vojvodine će se na drastičan način suočiti s nesavesnošću sopstvenih poslanika, pa je učtivo pretpostaviti da će morati da brže-bolje koriguju junsku odluku.
Ili, možda ne urade ništa.
Šta god da bude, ostaju ova pitanja: kako je došlo do previda prilikom pisanja i usvajanja odluke, te – da li je zaista u pitanju previd?
Stavljanje predloga odluke o izboru poslanika na dnevni red Skupšptine Vojvodine inicirala je Liga socijaldemokrata Vojvodine, a ukupno ju je podržalo 63 poslanika SNS, SPS, DSS, SRS i ondašnjeg NDS.
Samu odluku pisala je grupa autora, kaže za ovaj blog Branislav Bogaroški, ondašnji šef poslanika LSV a sada pokrajinski sekretar za poljoprivredu. Bogaroški je, inače, pravnik po vokaciji.
– Napravili smo odluku kako smo mislili da treba da izgleda, navodi Bogaroški. Oni koji su je pisali verovatno nisu smatrali da je to na šta ukazujete krucijalni problem, a primedbe na ponuđeno rešenje u odluci nisu imali ni oni koji su odluku podržali – da jesu, sigurno bi amandmanski intervenisali.
Vladimir Galić, poslanik SNS i takođe pravnik po vokaciji, priznaje da je propust uočio tek nakon usvajanja odluke.
– U čitavoj odluci nama je jedino bilo važno to što se njome uvodi proporcionalni sistem, koji mojoj stranci daleko više odgovara od dosadašnjeg, kaže Galić za SkupVojvblog
Tokom rasprave na sednici Skupštine Vojvodine 6. juna nijedan od 19 govornika – ovde, da se razumemo, nema prizivanja sećanja, o tome jasno svedoči snimak sednice koja je trajala ravno 154 minuta – nije ukazao na mogući problem koji stvara tekst predložene odluke. Dakako, tim pitanjem se nije bavio nijedan od šest predloženih amandana.
Jedan od govornika na sednici bio je i Stevica Nazarčić (DS), inače predsednik Odbora za propise i takođe pravnik. U razgovoru za ovaj blog i on priznaje da je faličnosti usvojene odluke postao svestan tek nedavno.
– Iskren da budem, kad sam dobio tekst predložene odluke, najpre sam hteo da vidim da li se predlaže čist proporcionalni sistem ili pak neka od njegovih varijacija, kakvu smo i sami predložili kroz naš jedini amandman, navodi Nazarčić. Nije nikakvo opravdanje, ali moram da kažem mi nije palo na pamet, a verovatni ni drugim poslanicima, da obraćamo opažnju za prelazne i završne odredbe, jer smo bili uvereni da je kod takvih odredbi skoro nemoguće napraviti propust.
Propust je, dakle, uočen, doduše naknadno, pa ipak, incijative za popravni i dalje nema.
– Ja ne mogu da vam kažem da li je u pitanju proput ili se možda prilikom pisanja odluke smatralo da to nije krucijalno pitanje, navodi Branislav Bogaroški. Generalno, svaka odluka može da se menja, ostaje samo da se vidi da li u ovom slučaju za tim postoji potreba. Ako u Skupštini postoji većina, ona ne samo da može da promeni postojeću odluku, već može i da vrati kombinovani sistem.
Ali, šta ako se pokaže da potrebe za izmenom odluke nema – ni zbog imperativa donošenja pravno valjanih odluka, niti zbog eventualne ostavke nekog poslanika ili više njih? Drugim rečima, da ostaje status quo?
Iako smatra bi odluku svakako trebalo dopuniti i izmeniti, Stevica Nazarčić kaže kako ne može da isključi mogućnost da do toga uopšte ne dođe, čak i ako neki poslanik podnese ostavku. Skupština bi u tom slučaju, kaže, nastavila da radi u „krnjem sastavu“.
Ne bi joj to bilo prvi put – Četvti saziv (2000-2004) je pune tri godine radilo u „krnjem sastavu“, pošto nisu bili raspisani dopunski izbori nakon što je Momčilo Grubač podneo ostavku.
Postoje, međutim, i sada kritike na to da Skupština povremeno radi u „krnjem sastavu“ – to su situacije kada se poslaniku (izabranom po proporcionalnom sistemu) konstatuje ostavka na početku jedne sednice, a mandat novom poslaniku konstatuje u najboljem slučaju na narednoj sednici. Ta škola mišljenja čak postavlja pitanje legalnosti odluka donetih u okolnostima kada u Skupštini nije na broju svih 120 njenih poslanika. Takva praksa u Skupštni Vojvodine postoji inače odvajkada i do sada se s njom nije raskrstilo verovatno otuda što od toga niko nije pravio problem.
Ukoliko Skupština Vojvodine svojim nečinjenjem ostane u „krnjem sastavu“, postoji li osnov za osporavanje pred Ustavnim sudom svih odluka koje je Skupština donela u tavkom sastavu?
Pisao sam tim povodom docentkinji dr Ljubici Đorđević-Vidojković, profesorici Ustavnog prava na Fakultetu za evropske pravno-političke studije u Novom Sadu. Iz njenog odgovora proizilazi da „krnji sastav“ skupštine ni malo ne dovodi u pitanje legitimitet i legalnost donetih odluka.
Narodna skupština Republike Srbije može da radi i pravovaljano odlučuje ako je verifikovano 2/3 mandata poslanika, a isti princip važi i za Skupštinu Vojvodine, podseća dr Đorđević-Vidojković. Prema Zakonu o lokalnoj samoupravi, lokalna skupština je konstituisana izborom predsednika skupštine i postavljenjem sekretara, a skupština moze odlučivati ako sednici prisustvuje većina od ukupnog broja poslanika.
– Ergo, skupština na sva tri nivoa vlasti može donositi odluke i ako je neki poslanik/odbornik podneo ostavku ili je iz drugog razloga upražnjeno poslaničko/odborničko mesto, pod uslovom da su poštovani formalni uslovi za donošenje odluke (kvorum plus potrebna većina za donošenje odluke), ističe profesorica Ustavnog prava s novosadskog FEPPSa.
Kada sam suočio poslanika Galića, inače najglasnijeg protivnika „krnje skupštine“, s ovim stavovima, uzvratio mi je time da se on lično uverio u to da „postoje stručnjaci za ustavno pravo u Beogradu koji zastupaju drugačije pravno gledište prema ovom pitanju“.
Drugim rečima, nije da baš nema štofa za obraćanje Ustavnom sudu Srbije. No, on kaže da njegova stranka ne razmišlja o tome „jer bi to izazvalo zastoj u radu Skupštine“, ali bi postojeću praksu popune saziva, ističe, „svakako trebalo promentiti“.
Ako već neće neka stranka, možda će se opet naći neki savesni a na pitanja o Vojvodini osetljivi građanin? Niko u ovom trenutku nije spreman da se kladi u to da će USS glatko odbaciti takvu incijativu.
Skupština Vojvodine mora da promeni junsku odluku ali ne zbog bojazni od toga da bi neki većinski poslanik sutra ili za dva meseca mogao da podnese ostavku, niti zbog problema u koji bi upala usled eventualnog uznemirenja nekog građanina – ne, Skupština Vojvodine mora to da uradi zbog sebe i svog dostojanstva.
