Аутор: Denis Kolundžija

 

Vojvođanska: Prošle jeseni ste ocenili da se vladajuća većina u Vojvodini bavi samo sobom, odnosno sopstvenim opstankom, i to, moram da dodam,  nije samo vaš utisak. Davnašnje pukotine u odnosima u koaliciji u ovom mandatu su prerasle u na momente nepremostive provalije, razmenjivale su se teške reči i optužbe, dešavalo se da pri glasanju članice koalicije ne budu na istoj strani…Pa ipak, za vas je i pored svega toga crvena linija jedini put prekoračena kada je smenjena direktorica „Vojvodinašuma“ Marta Takač – tada ste svoj opstanak u koaliciji uslovili njenim vraćanjem na direktorsku poziciju. Zašto bi to, i pored očitog nezadovoljstva radom koalicije, bio jedini razlog za njeno napuštanje? Da li vas brine mogućnost da vas optuže da su vam u ovom mandatu funkcije bile važnije od toga što skupštinska većina nije stizala da se bavi drugim pitanjima ali i da ste time omogućili preživaljavanje koalicije, koju ste jednom okarakterisali kao – mrtvaca?

Ištvan Pastor: Ne znam kada je to tačno počelo, ali znam dobro kada se sve završilo. Ako se dobro sećam, počelo je prošlog leta kada su gospoda Čanak i Tadić inicirali razgovore unutar koalicije da bi se videlo kako njen rad može da bude efikasniji. Pa je prošlo leto, pa je nastavljena praksa da odluke koje se predlažu Skupštini dobijamo kao rezultat svršenog čina. U jednom momentu, osetio sam se izigranim jer su partneri obećali da će doći na razgovore u septembru (2014. – op.a.), a onda se naprasno ispostavilo da za to nemaju vremena. Pa se sve to nastavilo kroz rekonstrukciju Pokrajinske vlade i pritiscima u vezi sa tim, pa kroz zaključke o obeštećenju za prodaju NIS-a, i kroz niz drugih stvari, sve po principu svršenog čina. I onda se sve to završava smenom Marte Takač, za koje i ovaj put moram da naglasim da nije bilo personalno već načelno pitanje. Ako je to, uslovno govoreći naša, dakle stranačka pozicija, onda ne vidim nijedan razlog zašto bi nam to bilo ko oduzimao. Znate, Marta Takač je na tom mestu bila 10 godina i svi su se povodom svakog godišnjeg izveštaja o radu „Vojvodinašuma“ pohvalno izjašnjavali o njenom učinku. Sve je to, zapravo, bilo usmereno ka tome da se dokaže da je SVM nesolidan parnter, da je SVM u suštini „trojanski konj“ SNS, pa se shodno tome permanentno i stvarala takva situacija i takav doživljaj.

E da bismo posle svega seli za sto i tom prilikom ustanovili, i gospodin Čanak i ja, da smo bili izgirani, da je ta direktorska pozicija od strane DS bila dogovorena i sa Ligom i sa Savezom vojvođanskih Mađara. Ispostavilo se i da je sednica Pokrajinske vlade na kojoj je smenjena gospođa Takač bila izrežirana, da je to bila obična farsa koja je trebalo da pokaže kako je DS na čelu sa svojim predsednikom tobože nadglasan.

I tada je sve praktično isplivalo na površinu.

Za mene je fascinirajuće saznanje bilo da je DS sve ove godine radila i upravljala tokovima iz pozicije moći a po principu „zavadi pa vladaj“. To je izašlo na videlo na sastancima na kojima smo bili Čanak, Pajtić i ja. Liga i SVM su na tim sastancima podvukli crtu, rekli smo – u redu je, ovo sve zaboravljamo, nećemo na ovo više da se vraćamo i nećemo zarad ne znam ti ja čega da se više međusobno kidamo i nakon toga je usledila konsolidacija ljudskih i stranačkh odnosa unutar većine. Pri čemu, moram da kažem, sve to na efekat rada Vlade nije bitno uticalo. Čitavu priču o rada Vlade u značajnoj meri komplikuje činjenica da je na njenom čelu predsednik najveće opozicione stranke.

 

 

Ali, na vaš račun su iz koalicije stizale optužbe i veoma teške reči koje nisu toliko imale veze sa „Vojvodinašumama“…

To je sve bio deo scenarija kojim je trebalo da se dokaže da je SVM u suštini „trojanski konj“ SNS, kako je nesolidan parnter i tome slično. Posle svega, moram da kažem da mi je žao što je ova većina propustila priliku da iskoristi poziciju SVM. To očito nekome nije bilo u interesu.

Ko je želeo da vas predstavi kao „trojanskog konja“ SNS?

To je bila opšta pojava koju su kreirali naši koalicioni parnteri – ko je to započeo i kako se to odvijalo, o tome ne mogu da komentarišem jer nisam bio prisutan na tim razgovorima, ako ih je uopšte i bilo. Samo znam da kada smo konačno seli za sto da se ispostavilo da je ista roba prodavana i Ligi i nama i u toj situaciji smo videli da je vrag odneo šalu i da se igra pocinkovanim kartama. A, ko ih je terao da sve to rade, e to ne znam.

Zašto javnost nije upoznata s epilogom serije sastanaka koje ste Čanak, Pajtić i vi održavali početkom ove godine? Posle trećeg sastanka najavljen je četvrti do kojeg, opet, nikad nije došlo…

To pitanje može biti intrigantno za javnosti i novinare, ali za mene je značajnije to što su iz čitave priče izvučene određene pouke. Mislim da se nakon toga puno toga promenilo, da su napetosti splasnule, u nizu stvari je saradnja i usaglašavanje bitno bolje nego pre, a i više nema nametanja odluka bez prethodnih dogovora.

Jedino nema poboljšanja u radu Pokrajinske vlade?

Nema u smislu efekta i efikanosti u smislu onoga šta bi sve moglo da se uradi.

Pa, zar to nije najvažnije?

Naravno da jeste. Ono što je ogroman propust i ove skupštinske većine i ove Vlade, a moram da kažem i prethodne Vlade, jeste činjenica da nismo koristili ustavno pravo da iniciramo donošenje zhakona i ulažemo amandmane.

Koristili ste, ali te inciijative obično nisu prolazile u Narodnoj skupštini.

To nema veze, ustavna ovlašćenja se moraju koristiti bez obzira na to kakav će imati ishod. Da niste u pravu u pogledu ishoda pokazuje i ovo: ja sam tri puta zastupao inicijative Skupštine Vojvodine u Narodnoj skupštini i sva tri istupa su rezultirala veoma otvorenim i disciplinovanim raspravama koje su se usto odvijale u normalnom tonu. I sva tri puta se više doprinelo međusobnom razumevanju nego u prethodnim godinama i decenijama kroz pucanje preko nišana

Propustili smo značajnu šansu da se neke stvari promene. Tu ne mislim na velika politička pitanja, već na to da nismo ništa preduzeli povodom nekih zakona o poljoprivredi, urbanizmu i drugim oblastima. Nije moguće da su sva ta zakonska rešenja bila idealna. Zašto resorni sekretarijati nisu to ispratili i nisu odreagovali? Ja sam bio spreman da kao predsednik Skupštine povodom svake takve inicijative zakažem sednicu u roku od 12 časova da bi se utvrdili amandmani, ali takve inicijative su izostajale.

Da li pod propuštenom prilikom smatrate i to što Skupština još nije razmatrala nacrt zakona o finansiranju APV koji je utvrdila Pokrajinska vlada, iako je on odavno podeljen poslaničkim grupama? Da li je to oklevanje opravdano sa stanovišta da je najbolje rešenje da se to pitanje reši budućim ustavom?

Mislim da smo tu imali nekoliko propusta, čak  – ako čovek želi da bude pošten – i obostranih. Imali smo jedan odbor koji je bio konstituisan pa nikad nije zaživeo, pa smo imali drugi odbor koji je bio konstituisan i koji je počeo da radi i manje-više je u tom operativnim radu zaokružio značajan deo problemtike. Onda je došlo do smene ministra i taj novi odbor praktično nije uspeo da nastavi rad. S druge strane, kad ste u poziciji rovovskog ratovanja naprosto ne može biti konstruktivnog zajedničkog rada, to je nespojivo. Prošlog septembra pokušao sam da udahnem život u tu priču, opozicija je došla na te razgovore ali se vlast nije ponela kao dobri Vojvođani – najavili su dolazak pa nisu došli. Ja sam do sada dva put inicirao razgovore o tome šta ćemo da radimo, kako ćemo i možemo li. Uiniću to još jednom i ako bude otvorenosti ići ćemo kao tome, mada ne mislim da je to realno, a ako ne – obavestiću Vladu o tome pa nek ona s tim nacrto povlači poteze kakve smatra da su potrebni. Ovaj Ustav je na snazi dok ne bude bio promenjen, pa tako ostaje obaveza da se pitanje finansiranja Vojvodine uredi zakonom. I to mora da se reši pre promene Ustava jer je to na mnogo dužem štapu. Ako mi budemo propustili tu priliku, ona ostaje narednom sazivu u kojem će verovatno biti izmenjen odnos snaga. Na kraju krajeva, imamo skupštinsku platformu koja je pregovaračka platforma za donošenje tog zakona, i neko će morati da kaže „ne, to više ne važi“, ili će morati da kaže „da, ona delom važi“ ili pak da u potpunosti važi.

 

Učtivo pretpostavljam da ste na samitu lidera koalicije postigli dogovor koji podrazumeva da ćete se ,dok traje ova priča, uzdržavati od komentarisanja i kritike postupaka svojih koalicionih partnera. Pa ipak, moram da vas pitam ovo – da li smatrate da je preseljenje dispečerskog centra EPS u Novom Sadu adekvatna kompenzacija za gašenje „Elektrovojvodine“?

Za gašenje „Elektvovojvodine“ nema kompenzacije. Čitava priča o „Elektrovojvodini“ je, inače, okončana onda kada su usvojeni strateški dokumenti o načinu restruktuiranja EPS-a, a to je bilo za vreme vlade Mirka Cvetkovića. Sve nakon toga je bio samo postupak sprovođenja tih strateških odluka Kažu neki istaknuti članovi iz DS – dok smo mi bili u Beogradu,  mi smo to u više navrata zaustavljali. To je u redu, ali svako zaustavljanje ima privremeni karakter, ali to je, ako hoćete, istovremeno i bespravno. Trebalo je promentii strategiju a ona, vidimo, nije promenjena. Mi  smo s prvom junom praktično izgubili „Elektrovojvodinu“: ono što je Skupština uradila krajem maja, to je klasična priča o Marku koji stiže kasno na Kosovo. Dakle, običan politički performans.

U ovom mandatu SVM je glasanje protiv odluka koje su podržavali ostali partneri obrazlagao i time da nemaju smisla, i da su nepotrebne, pa čak i da se temelje na pogrešnim podacima. Zašto ste podržali zaključke o „Elektrovojvodini“ kad ste znali da je to priča o Marku i Kosovu?

Zato što je to bila neka vrsta vrednosnog opredeljenja. Znate, sve to što je urađeno s „Elektrovojvodinom“ je protivno razumu: ugasiti najzdraviji deo EPS-a i pripojiti ga nečemu što je po brojkama manje uspešan, a samo zato što se nalazi u glavnom gradu, to je za mene principijelno neprihvatljivo objašnjenje. Ja o preseljenju dispečerskog centra u Novi Sad ne znam šta se dešava, ja, zapravo, i ne znam šta je to dispečerski centar jer ne poznajem način funkcionisanja EPS-a: da li je to kol centar ili centar skretničara ili nešto treće, ja to ne znam. Ali, onako razumem taj termin zvuči da je to jedno odeljenje, možda čak i ključno za EPS, no sigurno je da ne zvuči kao vraćanje pravnog subjektiviteta, kreiranje razvojne strategije, niti dalje unapređivanje tehnologije.  Ne verujem da se stvari mogu vratiti u pređašnje stanje, nije sve ovo rađeno 5-6 godina da bi sad neko reko „izvinite, pogrešili smo i sad ćemo vratiti sve na početak“.

Pre 2012. vaša stranka se odvažavala da jedina glasa protiv budžeta u obe skupštine, s obrazloženjem da se uskraćuje ustavom zagarantovano finansiranje Vojvodine. Svojevremeno ste čak tvrdili da su manjinske stranke jedini nosioci ideje o široj autonomiji Vojvodine. U susret izglednim ustavnim priomenama, da li se nešto promenilo u stavu SVM prema autonomiji, osim što vaša stranka više ne glasa protiv budžeta? Postoji teza da su vam birači 2012. poslali poruku da autonomašenje prepustite drugim stranakama, svakako ne onim koji zastupaju interese nacionalnih manjina…

Nismo mi to zapustili, možda smo samo manje bili skoncetrisani isključivo na tu temu. Ali, ima velike istine u tome da je autonomija Vojvodine još s početka 18 veka bila srpska autonomija unutar Habsburške monarhije. I zato to pitanje ne može da se rešava na relaciji manjinske i većinske politike, već je oko toga potrebno postići opštedruštveni konsenzus, kao uostalom i oko niza drugih važnih pitanja. Tekući razgovori oko promene političkog sistema su dobra stvar zbog toga što se prokreće javni govor i oko ove teme. Ne znam kakav će to sve imati epilog, ali mislim da je veoma važno što se krenulo u priču o tome kako menjati politički sistem.

Ono što sam kao predsednik Skupštine i kao predsednik SVM mogao da uradim – da iniciram razgovore na brojne teme s aspekta popunjavanja ustavno-pravnih praznina, to sam permanentno i radio. To što u tome nisam bio uspešan, zbog toga što je deo vlasti rekao „pa, nećemo valjda da idemo kod njega na razgovor?“ – ja stvarno ne znam šta samo još mogao da uradim, osim da sam stao kod Miletića i vikao?

Prebacivali su vam da niste podržali ni Deklaraciju o ustavnim i zakonskim pravima Vojvodine, niti Deklaraciju o potrebi pokretanja postupka izmene Ustava Republike Srbije ili donošenja novog…

Nije se tu radilo o ideji autonomije, nije su tu radilo ni o tome da li SVM ostaje pri ranijim stavovima prema autonomiji – jer ostajemo. Tu se pre svega radilo o tome na koji način se čitava ta priča pokazuje. Mislim da je u ove tri godine, u svim tim momentima – i oko te nesrećne Deklaracije, i oko zaključka o obeštećenju Vojvodine zbog NIS-a, i u nekim drugim momentima – ideja autonomije Vojvodine svakim tim korakom potkopavana. Nije se doprinosilo jačanju opravdanosti te ideje, već su ti koraci bili kontrapodruktivni i takvim se potezima ideja autonomije samo činila smešnijom, ranjivijom, poniženijom nego što je ranije bila. I u tome vidim veliki problem.

 

Očekujete li od SNS da u predstojećem postupku ustavnih promena uvaži zahteve za, ako ne širom autonomijom, onda barem za preciznim ustavnim definisanjem položaja AP Vojvodine?

Pravo da vam kažem, nisam to merio…

Dobro, šta vam instinkt kaže? SNS predvodi većinu od koje, na kraju krajeva, i zavisi usvajanje novog ustava.

Instinkt mi kaže da se o tim pitanjima mora ozbiljno razgovarati. Videli smo ranije da  većinski stav u odnosu na preambulu i na ishitreni postupak donošenja ustava zarad rešavanja nekog pitanja za koje smo svi znali da se na taj način ne može rešiti – videli smo da to ne vodi napred, nego samo nazad. O ovim stvarima se morati razgovorati, ali to nije stvar stranačkog odnosa SNS sa SVM, već je to pitanje koje se dugoročno, u interesu građana i Srbije, mora urediti.

Jeste li optimista prema tome kako će biti rešeno pitanje položaja Vojvodine u novom ustavu?

Plašim se da neće biti u skladu s idejom koju mi zastupamo. Ali, mi smo manjinska stranka i mali igrač na političkij sceni. Ali, tu postoje članovi SNS iz Subotice, Zrenjanina, Novog Sada za koje verujem da imaju ista videnja Vojvodine kao i mi u SVM. Mi živimo u istoj ulici i ja prosto ne mogu da zamislim da je naše zastušanje stavova protiv ljudi koji na ovim prostorima žive s nama već stotinama godina.

SNS se u jednom bitnom segmentu za SVM i mađarsku zajednicu pokazao kao partner kakvog niste imali u DS. Tu mislim na odavanje pošte stradalima u Čurugu, na Deklaraciju usvojenu u Skupštini Srbije, na poništavanje odluka Komisije za utvrđivanje zločina… Da li je vaše koaliciono partnerstvo i dalje čvrsto, imajući u vidu da nakon ovih važnih ali ipak simboličnih gestova za vašu zajednicu, nisu usledili i potezi koji bi poboljšali ekonomski položaj građana i time sprečili njihov masovni odlazak u EU. U čemu im značajno pomažu pasoši Mađarske za čije ste se dodeljivanje građanima izvan Mađarske gorljivo zalagali.

Nije saradnja ono što treba da se ocenjuje, već ukupan učinak. I mi time nismo zadovoljni, verujem kao ni ostali. Ovde se, međutim, ne radi ni o odnosu prema SVM ni prema Vojvodini – nažalost, čitavo srpsko društvo blizu dna. Danas trpimo posledice pogrešnih političkih poteza u prethodnom periodu u kojem smo pojeli kompletan prihod od privatizacije kroz povećane plate i penzije. Kada smo imali te prihode, živelo se bolje s prividom ogromnih koraka ka boljitku; kada smo te prihode pojeli, počeli smo da se približavamo dnu. Uz sve to pojavila se kriza u svetu pri čemu je veoma teško definisati šta se tu dešava: imamo najezdu desetina hiljada migranata, potpunu destabilizaciju prilika, kao i suočavanje s tim da principi na kojima je do sada počivao svet nisu više principi iz kojih se mogu pronalaziti odgovori na današnje probleme. U takvoj situaciji siguran sam da niko ne može biti zadovoljan. Iz tog razloga, svi oni koji imaju mogućnost da traže egzistencijalnu sigurnost negde druge, on to i rade. I ja ih zbog toga ne osuđujem.

Pasoš Mađarske je inicijalno zamišljen da predstavlja svedočanstvo o pripadnosti mađarskom nacionalnom korpusu, a u međuvremenu je postao spasonosna karta, i to ne samo za vojvođanske Mađare. Govori se da 40 ljudi svih starosnih dobi dnevno napušta Suboticu, a situacija nije bolja ni u drugim mestima…

Da, velike su brojke…Ali, to je posledica situacije u kojoj se nalaze građani Srbije.

Da li vaši sunarodnici prema vama osećaju zahvalnost zbog toga što, zahvaljujući mađarskom pasošu koji ste im obezbedili, mogu da odu u zemlje Evropske unije, ili pak blagi prezir jer ovde ne mogu da ostanu i pristojno žive?

Ne vidim da postoji ubeđenje da smo mi kao stranka krivi za situaciju u kojoj se nalazi Srbija. Mi smo ušli u koaliciju sa SNS s ambicijom da tamo gde možemo pomognemo, kako čitavoj zemlji tako i regionalno. Jer, ako mi o sebi ne vodimo računa, ne vidim ko će.

Mnoge je šokiralo vaše razumevanje za podizanje zida na granici s Mađarskom, pretpostavljam da su očekivali da ćete u odnosu na druge pokazati više empatije prema onima koji svoju zemlju napuštaju bežeči od rata. Otkud takav stav, u čemu ste, mislim, usamljeni u Srbiji?

Svestan sam toga. Voleo bih da izbegnem poziciju u kojoj sam između čekića i nakovnja; dosta smo u proteklih 25 godna bili u stoj situaciji. Ozbiljno sam zabrinut nad onim što se dešava. Ozbiljno sam zabrinut i nad tim što će Nemačka u ovoj godini uvećati broj stanovnika za jedan procenat, to je nekih 800.000, i to ljudima koji su iz drugog kulturnog podneblja, koji ne poznaju jezik, i pri tome se ne zna ko se sve nalazi među njima. S druge strane, da je to kraj priče o egzodusu, pa u redu, ali tvrdi se da je trenutno u pokretu 50-60 miliona ljudi. Pitam se, šta ćemo da radimo po tom pitanju, da li neko planira da se tim problemom ozbiljno pozabavi?

 

 

Stvarno mislite da podizanje zida na granici može da reši taj problem te da može da spreči migrante da stignu do željene destinacije?

A šta je rešenje? Ako EU odluči da počne da vraća migrante, a hoće jer nema tolike apsorpcione kapacitete, šta ćemo da radimo sa nekih 100.000 ljudi koliko je u proteklih godinu i po prošlo kroz Srbiju, a koji će nam biti vraćeni?

Da li mi, možda, treba da počnemo za razmišljamo o podizanju zida?

Neko negde treba da podigne zid. Ne može više da vlada princip po kojem SAD „rešavaju“ probleme u Africi, Avganistanu i drugde tako da to pokreće lavinu ljudi s kojoj niko ne zna šta da radi. Znate šta, ja imam empatiju prema tim migrantima, ali šta ja treba da kažem našim ljudima u čijem dvorištu migranti spavaju i i čije voće beru, koji mi kažu – pa, pošto se ne zna ko su ti ljudi, mi to voće više nećemo da jedemo!? Šta ćemo da radimo s opasnošću od zaraza?

Ja sam zgrožen time što protivpravno ponašanje, u vidu bespravnog prelaženja granica, širom EU dobija legitimet. Postoji potom i to licemerje u vezi sa budućim zidom na granici sa Mađarskom jer se zaboravlja na to da je EU finansirala izgradnju zida između Bugarske i Turske. Zaboravlja se i na zid između Izraela i Palestine, SAD i Meksika, što sve čini da se stvori utisak o tome da se problemi rešavaju po različitim aršinima.

Ja ne zagovaram izgradnju zida, ja se zalažem pre svega za to da se pošalje signal da se ovim problemom neko konačno mora početi ozbiljno baviti.

 

/kraj/

 

Fotografije: Szilárd Kovács